Радојка Живковић

Радојка, ћерка Тихомира Томића, родила се 1923. године у селу Глободер близу Крушевца. Њен отац Тика „Глободерац“, познати свирач и учитељ хармонике, није желео да му дете свира – „бави се мушким пословима“ – како је говорио, мада је девојчица показивала изузетну склоност према музици. Њена жеља да свира хармонику је била толико велика да је отац попустио, и почео да помаже својој ћерци у савладавању хармонике. Марта месеца 1932. године Политика је на седмој страни донела текст: „Јуче после подне у дупке пуној дворани хотела Унион… приређена је утакмица на којој је учествовало двадесет шест хармоникаша, углавном, из Србије и Војводине… Главни аплауз је пожњела Радојка Томић.“

Почетком августа 1935. године у Крагујевцу се одржавало прво југословенско такмичење хармоникаша. Те вечери, дванаестогодишња девојчица Радојка Томић, освојила је све симпатије публике и за интерпретацију, Прву награду стручног жирија. До почетка Другог светског рата имала је бројне наступе широм Србије на којима је добро дочекивана.

Од 1941. Радојки се придружио њен будући супруг Милутин Тине Живковић. Он није био само друга хармоника у дуету и ансамблу „Живковић“ већ је организовао и осмишљавао снимања, концерте, турнеје и активно учествовао у естрадном животу Београда. Њихова кућа у Ламартиновој улици број 20 била је познато стециште певача и свирача. То је била нека врста „народне академије“, у којој су многи хармоникаши и певачи добили прве лекције из народне и естрадне музике. Из ове куће су потекле и неке идеје о организовању и оснивању музичких фестивала, као што су „Илиџа“ и „Београдски сабор“.

Радојка и Тине Живковић су поред свог дуетског наступања били опредељени и специјализовани за праћење певача на естради. Формирали су и свој мањи састав са ритамском секцијом и повременим учешћем челиста, али са доминантном улогом дуета хармоника.

У својој богатој каријери сама, са супругом или својим реномираним ансамблом, Радојка је одржала преко 11500 концерата од којих 700 у иностранству, почев од Бугарске, Француске, Шведске, Енглеске, Швајцарске и Аустрије до САД. Наступала је и у многим радио и тв-центрима. Њена интерпретација донела јој је велику популарност код љубитеља народне музике и признања музичких стручњака.

За интерпретацију је добила неколико награда, од којих су поред поменуте из Крагујевца, значајне: Награда ван конкуренције са међународног фестивала у Ланголену (Велика Британија, 1954. године) за изузетну музикалност и виртуозитет и Награда „Властимир Павловић Царевац“, 1966. године. Са Радојком је 1956. године снимљен музички документарни филм за УНЕСЦО.

Извор

Сви музичари…

Радојка Живковић је била и композитор игара — кола и песама у народном духу. Посебно се својом оригиналношћу и непосредношћу истичу њена кола, која, у српском савременом народном стваралаштву, представљају музичке бисере. Нека од тих кола су: Радојкино коло, Тракторско коло, Тинетово коло, Врбничко коло, Ћупријско коло, Мераклијско коло, итд. За своје композиције је добила бројне прве и друге награде.

Активна до своје старости, последњи снимак за Радио Београд реализовала је 1997. године у студију 6. Умрла је 14. августа 2002. године у Београду у осамдесетој години живота. Сахрањена је у суботу, 17. августа 2002. године у 12.30 на Новом гробљу.

Године 2019. Савез естрадно-музичких уметника Србије (СЕМУС) постхумно је Радојки Живковић доделио признање “Национални естрадно-музички уметник Србије”.

КолоЛегендеХармоникаши