Listeners:
Top listeners:
Само Коло Само Коло
Само Труба Само Труба
Само Песма Само Песма
Само Цуне Само Цуне
Само Лепа Само Лепа
Само Мирослав Само Илић
Само Силвана Само Силвана
Само Toma Само Здравковић
Само Рокери с Мораву Само с Мораву
Само Гусле Само Гусле
Само Севдалинке Само Севдалинке
Само Македонска Само Македонска
Само Тозовац Само Тозовац
Само Жеље Само Жеље
Рођен је у Шапцу где је завршио основну и нижу музичку школу. Средње музичко образовање стекао је у музичкој школи „Станковић“ у Београду. Иако је познат као врсни инструменталиста на хармоници коју је учио од оца, у средњој музичкој школи у Шапцу, а затим и у Београду је учио клавир и кларинет. У то време се у музичкој школи није учило свирање на хармоници. Када је тај предмет уведен, свирало се на клавирној хармоници, а Бранимир је имао само „дугметару” коју му је поклонио отац. Он му је био и први учитељ свирања. После шест година рада са њим дао му је описну оцену: „Прилично добро свираш. Време је да то проверимо на такмичењу”. Године 1964. победио је на традиционалном такмичењу хармоникаша у Сокобањи, а већ следеће постао најбољи инструментални солиста на хармоници у Југославији.
Као најбољег хармоникаша Србије позвали су га у Радио Београд да сними сингл плочу са секстетом Душка Радетића, а после тога је упознао и Властимира Павловића Царевца, шефа Народног оркестра Радио Београда, с којим је снимио четири кола за фонотеку Радио Београда. Сусрет са највећим музичким ауторитетом тог времена Властимиром Павловићем Царевцем је на младог Ђокића извршио огроман утицај у наставку његове музичке каријере. Нажалост, од тада га више није видео, јер је Царевац умро у јануару 1965. године. Поред Царевца, велики утицај на виртуоза Ђокића имала су тројица музичара: Душко Радетић, Миодраг – Раде Јашаревић и Божидар – Боки Милошевић. Његови највећи музички узори били су Јовица Петковић, Милија Спасојевић и Миодраг Тодоровић Крњевац, велики хармоникаши тога времена.
Са 18 година, 1968. године постао је редовни члан Народног оркестра РТБ-а који је водио Миодраг – Раде Јашаревић, на позицији прве хармонике оркестра. Бранимир Ђокић временом постаје неистакнутији члан овог оркестра, заједно уз Миодрага–Радета Јашаревића, Александра-Ацу Шишића и Божидара–Бокија Милошевића. Његова кола постају веома слушана у целој Југославији, стилски различита од стандарда који су тада постављали Мија Крњевац и Јовица Петковић. Поред рада на солистичким, инструменталним нумерама, Бранимир Ђокић постаје и најпопуларнији аранжер, учествујући у стварању великог броја музичких нумера Недељка Билкића, Силване Арменулић, Василије Радојчић, Радета Вучковића, Шабана Шаулића, и многих других. Осим великог броја трајних снимака које је Бранимир Ђокић оставио са фонотеку Радио Београда, постаје и најприсутније име на албумима у издању ПГП РТБ-а и Дискоса.
Велики народни оркестар РТБ-а је подељен 1980. године и оснива се Народног ансамбла РТБ-а. На самом оснивању овај, иначе најмлађи ансамбл у Музичкој продукцији РТС, чинили су врсни, школовани музичари: мр Божидар Боки Милошевић -кларинет, Бранимир Ђокић – хармоника. Александар Шишић – виолина, Дане Поповски – бубњеви, Миодраг Ђино Маљоковић – бубњеви, Миша Блам – контрабас, Бора Вишњички – гитара, Живко Симеуновић – гитара, Бора Дугић – фрула и Благоје Петровић – кларинет, а први уметнички руководилац био је Боки Милошевић. Већ 1981. године на чело овог оркестра стаје Бранимир Ђокић и постаје најмлађи шеф оркестра у историји Радио Београда до данас. На том месту остаје све до пензионисања 2015. године, напунивши тако 50 година активног рада у систему Радио-телевизије Србије.
Од 1981. године је у браку са Далиборком Стојшић, бившом мис Југославије.