Оливера Катарина

Оливера Петровић, познатија као Оливера Катарина (Београд, 5. март 1940) српска је глумица и певачица. Једна је од највећих дива шездесетих и седамдесетих година 20. века. Два пута се удавала, а уметничко име Оливера Катарина је изабрала по мајци.

Оливера Петровић рођена је 5. марта 1940. године од оца Будимира Петровића и мајке Катарине Петровић у Београду. Током каријера била је позната као Оливера Вучо или Оливера Шакић. Детињство је провела у Поп Лукиној улици близу моста на Сави (данашњи Бранков Мост). Још као мала показивала је склоности ка уметности те је поред основне школе похађала и школу балета. По завршетку основне школе уписује Пету београдску гимназију, а након гимназије Правни Факултет по наговору оца али је убрзо схватила да то није њен позив и напушта факултет. Одлучује да оде у Париз, тамо је остала годину дана а по повратку у Београд уписује позоришну академију. Примљена је у класу професорке Огњенке Милићевић заједно са Петром Краљем, Станиславом Пешић, Миленом Дравић, Бранком Зорић… 1962. године добија стални ангажман у Народном позоришту у представи „Коштана“. где упознаје свог првог мужа, тадашњег критичара Вука Вуча. Како брак није функционисао Оливера после две године одлучује да напусти Вука. Снимивши филм Војник 1966. године Оливера одлази на Кански фестивал, иако позориште због тога није трпело по повратку у Београд добија отказ. Познанство и љубав са Ратком Дражевићем јој отвара многа врата у свету филма, после седам година проведених са њим услед неслагања Оливера га напушта и удаје се за тадашњег потпредседника Београда Миладина Шакића. Из брака са Миладином добија сина Манета Шакића, данашњи сликар.

Оливера добија пуно позива из иностранства и у то време је доста путовала по Свету. О њеном гласу и лепоти се писало свугде где је наступала а радио телевизија Италије – РАИ ју је прогласила најлепшим гласом Медитерана. Упоређивана је са највећим светским звездама тог доба а чланак у Њујорк Тајмсу је гласио Рођена је нова Ана Мањани док су у француској говорили да нема на чему да завиди Брижит Бардо. Чувени композитор Шарл Димон који је писао чувене шансоне за Едит Пијаф понудио је Оливери да сними његове композиције, уз његову пратњу на клавиру отпевала је песму коју јој је посветио, носила је назив Један дан после краја света.[тражи се извор]

Kao интерпретатор изворних народних песама и циганских романси одржала је више од стотину концерата широм света, снимила је сингл и LP плоче са српском, циганском, грчком, индонежанском и црначком музиком. Певала је композиције Енија Мориконеа, Шарла Димона, Дома Сузукија, Микиса Теодоракиса, Корнелија Ковача…. Посебно остварење у области забавне музике остварила је песмом Шу шу где се са забавном музиком преплићу етно мотиви. изузетно значајним сматра се и њен сингл албум Четири баладе са композицијама Вокија Костића. Албум је садржао четири песме познатих песника које су певале о различитим темама а то су: Балада о Вијетнаму (Вест са Југа), Балада о Жени, Балада о Ружама и Мачија Балада. Велику популарност је остварила и у Јапану где је на јапанском за потребе Међународног фестивала у Токију отпевала две песме композитора Дома Сузукија.

У чувеној француској „Олимпији“ одржала је 72 узастопна концерта којима су присуствовале све водеће француске звезде филма и музике тога времена.

Дебитовала је на филму Добра коб из 1964. године. Играла је у десетак домаћих и двадесетак иностраних филмова. За филм Гоја награђена је на филмским фестивалима у Москви и Венецији, a њена најпознатија улога је у филму Скупљачи перја (1967) Александра Саше Петровића, који је награђен на филмском фестивалу у Кану. Овај фестивал је затворила концертом где су поред ње певале и Нана Мускури и Дајан Ворвик.

Глумила је у филмовима Пурише Ђорђевића, Миће Поповића, Соје Јовановић, Ђорђа Кадијевића… Код иностраних режисера играла је у филмовима Ђанфранка Паролинија, Алберта Латуаде, Мајкла Армстронга, Конрада Вулфа…

Оливера Катарина је остала запамћена и као „једина жена пред којом је клечао Салвадор Дали“ након њеног концерта у Паризу, будући да је био одушевљен њеном лепотом и гласом.

1984. године снима свој последњи ЛП пре одласка у потпуну изолацију и мрак. После више од две деценије, 2005. године сарађује са Марином Абрамовић на перформансу Балкан Епик. Пар година после тј. 2008. године је заиграла и на великом платну у филму Уроша Стојановића – Чарлстон За Огњенку. Исте године одржава велики солистички концерт у Сава центру.

2017. године у синхронизацији филма “Коко” позајмљује глас лику “Бака Коко”.

Незаборавни су њени снимци изворних народних песама: „Алај ми је вечерас по вољи“, „А што ти је мила кћери“, „Ђелем, ђелем“, „Верка калуђерка“, „Нишка бања“, „Црвена јабука“, „Ево банке, цигане мој“… Певала је шансоне и поп музику: „У име љубави“, „Љубав (седим у једном париском локалу)“, „Причај ми о љубави“, „Буди мој“, „Никад не заборави дане наше љубави“, „Није то, људи, истина“, „Шошана“…

Аутор је збирке песама Бели бадњаци и заступљена је у Антологији песама o Косову. Написала је мемоарску прозу под називом Аристократско стопало.

У новембру 2013. одржала је концерт у Сава центру. Одржала је 11. маја 2018. концерт у Београду у некадашњој дворани Дома синдиката. Поводом педесетогодишњице филма “Скупљачи перја”,Оливера је 2017. године посетила Кански фестивал и отпевала своју познату песму “Ђелем,ђелем”.

Такође 2017. године добија највише признање Југословенске кинотеке – Златни печат.

У октобру 2020. награђена је Нушићевом наградом, која се додељује глумцима за животно дело.

Извор

Сви музичари…

Певачи