Предраг Гојковић Цуне

Предраг Гојковић Цуне (Крагујевац, 6. новембар 1932 — Београд, 21. јул 2017) био је српски певач народних песама, севдалинки, староградских, забавних и мексиканских песама. Био је један од најпопуларнијих и најцењенијих југословенских и српских певача, добитник великог броја признања и носилац статуса истакнутог естрадног уметника. Надимак „Цуне“ је добио, како је сам објаснио у емисији „Балканском улицом“ Радио-телевизије Србије, по мајчином дозивању „Оди да те мајка цуне“ (љуби). Током каријере, дуге шездесет седам година, отпевао је непролазне хитове: Јаничар, Кафу ми, драга, испеци, Љубав ми срце мори, Запевајте песме старе, Соња, Стани, стани, Ибар водо, Дунаве, моје море, Само једном срце луди, Комшиница…

Отац Предрага Гојковића, Јован Гојковић, рођен је 1906. године у Кузмину, у Срему. Са седамнаест година се доселио у Крагујевац, где је живео и радио као берберин. У Крагујевцу се 1931. године упознао са Предраговом мајком, Радмилом, која је имала 17 година, а 1932. године су се венчали. Предраг је рођен 6. новембра 1932. године, а тринаест месеци касније је добио сестру Анку. Године 1936. цела породица се преселила у Београд, у улицу Грчића Миленка на Црвеном Крсту.

Предраг Гојковић је кренуо у први разред основне школе 1939. године, у основној школи „Војислав Илић“. Средњу школу је завршио у Осмој мушкој гимназији на Црвеном крсту у Београду, где се дружио и ишао у школу са касније прослављеним глумцима Велимиром — Батом Живојиновићем и Данилом Батом Стојковићем. Након гимназије, студира на Трговачкој академији, али га певање одвлачи од студија, тако да никад није дипломирао.

На свој рођендан, 6. новембра 1962. године Предраг Гојковић се оженио Лепосавом, са којом је до краја живота био у браку. Има две кћерке, Наташу (1964) и Катарину (1967), познату београдску глумицу.

Преминуо је 21. јула 2017. године у Београду, у 85-ој години. Сахрањен је 26. јула у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду поред пријатеља из детињства Бате Живојиновића.

Први наступ имао је 1939. године на приредби “Прело на селу” у Коларчевој задужбини, када је као седмогодишњак певао у дуету са сестром Анком. Пред микрофон Радио Београда стао је 1948. године захваљујући Жарку Милановићу, правнику и музичару који је имао свој оркестар и који је Цунета научио све о песми, дикцији и понашању на сцени. Занат је пекао певајући по кафанама у Вршцу, Смедереву, Мостару, Београду. У почетку каријере био је познат по извођењу мексиканских песама, па затим забавних и нарочито народних песама. Поред тога, играо је углавном епизодне улоге у неколико телевизијских серија и филмова.

Цуне је на почетку своје каријере радио и као чиновник у пошти, о томе је причао у једном интервјуу, говорио је да га је супруга убеђивала да напусти посао у пошти, и посвети се певању, он је на крају послушао супругу и дао отказ у пошти, тада је Цуне кроз шалу рекао: Да не беше моје супруге ја бих још увек лупао печате у пошти…

Први велики успех, као члана ансамбла Милије Спасојевића, било је друго место на фестивалу “Шест дана канцона” у Милану, са песмом “Халиско”. Након тога, наступа на фестивалима забавне музике у Београду, Опатији, Загребу. У фебруару 1962. године снима плочу са песмом “Кафу ми, драга, испеци”, која је већ у мају постала прва “златна плоча” у Југославији и на Балкану. Од тог тренутка мења свој репертоар, све мање снима забавне песме, а све више народне, романсе и староградске.

У јеку популарности у Југославији, 1966. године отишао је на турнеју у Америку и тамо остао три године. За Американце је био певач иза “гвоздене завесе”, били су одушевљени његовим беспрекорним интерпретацијама руске, јеврејске, француске, шпанске и наше музике, а певао је од једне до друге обале Америке. По повратку у СФРЈ, 1968. године, неке новине су га прогласиле четничким певачем, због чега су му песме биле забрањене на радио и ТВ станицама, али је, како је сам рекао, након две-три године добио пуну сатисфакцију, Орден рада са златним венцем, Естрадну награду Југославије и као никад постао цењен од стране колега и публике.

Током 1960-их и 1970-их година више пута је учествовао на фестивалима: Београдско пролеће, Београдски сабор, Илиџа, Песма лета и Куп певача у Паризу, на којима је неретко освајао прве и друге награде. Такође, учествовао је и на фестивалима: Хит парада, Вогошћа, Златна тамбурица.

У историји југословенске естраде остаће запамћено чувено натпевавање са Миодрагом Милетом Богдановићем 26. марта 1971. године у хотелу “Југославија”. У певачком двобоју, названом “Ко зна више”, а које је трајало више од 15 сати, победу је однео управо Цуне и понео титулу најбољег познаваоца песама.

Током 1980-их година заједно са Предрагом Живковићем Тозовцем и глумицом Златом Петковић био је водитељ чувене “Фолк параде”. Поред много одржаних концерата и телевизијских емисија, певао је и у дуету са Предрагом Живковићем Тозовцем, Мирославом Илићем, Живком Ђурић и Лепом Лукић, а наступао је и у трију са Мирославом Илићем и Предрагом Живковићем Тозовцем (Три мајстора). Певао је у најзначајнијим дворанама широм света, филхармонијама свих 15 тадашњих совјетских република и 22 аутономне покрајине – од сале “Чајковски” у Москви, преко париске “Олимпије” и Линколн центра у Њујорку, до Сиднејске Опере.

Играо је у серији Сервисна станица, првој југословенској тв серији, као и у серијама Наше приредбе и Позориште у кући. Глумио је у неколико југословенских филмова, међу којима су И бог створи кафанску певачицу и Јагоде у грлу, који му је донео награду на Филмском фестивалу у Нишу, за најбољег натуршчика. У оперети “Слепи миш” Јохана Штрауса, у Народном позоришту певао је песму “К’о лепи сан”, док му је у Атељеу 212 у представи “Свети Георгије убива аждаху” Душана Ковачевића, поверена вишегласна интепретација, без иједног инструмента.

Крајем деведесетих година је у оквиру серијала “Цуне и пријатељи” са својим пријатељима — познатим и неафирмисаним музичарима одржао низ концерата у градовима широм Србије. Концертом у Сава центру, 18. фебруара 1999. године обележио је педесет година уметничког рада, а 2003. године одржао је концерт у дворани Коларчеве задужбине.

Током каријере дуге близу седамдесет година, снимио је 52 сингл-плоче, више коктел албума и неколико солистичких, а 1999. године поводом педесет година каријере, ПГП РТС је издао троструки цд “Записано у времену” са 55 песама у извођењу Цунета Гојковића. За музички архив Радио Београда снимио је више од хиљаду песама изворне народне музике, мексиканских и евергрин песама.

Поводом осамдесет трећег рођендана и шездесет седам година каријере, 6. новембра 2015. године у Каменој сали Радио Београда уручен му је Златни микрофон Радио Београда. У новембру 2015. је рекао за „Вечерње новости“ да неће више певати и тако завршио певачку каријеру, дугу готово седамдесет година.

Током своје вишедеценијске каријере, добио је све струковне награде и признања, међу којима су и Сребрњак са ликом Вука Караџића од стране Вукове задужбине, Награда за животно дело и допринос култури од стране Културно-просветне заједнице и Златни микрофон Радио Београда. 2018. године поводом Дана државности постхумно је одликован Златном медаљом за заслуге. Имао је статус истакнутог естрадног уметника.

Извор

Сви музичари…

Певачи